sve je okej :)

ne znam sto su se razni preterano zabrinuli zbog prethodnog posta, valjda je prirodno ponekad zamisliti se, rastuziti se ili sta vec. al ajde.

danas je padala kisa.
otisla sam u nissin, jer smisljamo novu reklamu za cup noodle. prezentacija se zavrsila jako brzo, a akaunt je ostao da nesto zavrsi jos pa sam ja sama krenula ka firmi. bilo je oko 13h, ja ne preterano gladna, iako sam jela samo musli kao i uvek.. pa sam odlucila da se prosetam shinjyuku-om, koji sam zavolela ovih dana. naletela sam na neku prodavnicu sa silver accessories, koja je uglavnom imala one hard, muske fazone, ali sam ipak usla.
trazila sam neke debele srebrne narukvice, ali nijedna nije bila da se zaljubis, pa sam se okrenula ka polici sa prstenjem. i tu me je gledao ONAJ prsten. nekima ce se mozda uciniti da "nisam to ja", ili ne znam ni ja sta, ali istina bi bila, ja se ovako cesto osecam. ili mozda, osecam se jacom kad nosim tako nesto jako. prvi put sam videla kod vivijan vestvud, ali nisam smela da pogledam cenu.
ispod te polichice, nalazila se polica sa mackastim prstenjem. a to su stvorenja koja ja neopisivo volim. obozavam. macke su mi svete skroz, nikada se ne osecam potpuno bez macke u kuci, jer imam macku od kad znam za sebe. zato se mozda ovih dana osecam prazno? hah.
kupila sam i taj prsten.
kupila sam dva potpuno razlicita prstena, ali i jedno i drugo sam ja.
nastavak bloga, u slicicama...

pada kisa...

sive tights i crne lakovane cipele. ko kad sam bila mala.

komsijski macak, viri.

armour ring.

mala maca sto se obesi o prst i gleda te sjajnim okicama.

nestajanje.

bezazlen mejl, koji je samo trebao da me nasmeje, mi je jasno podcrtao. irena, nestala si.
ipak je shock kad shvatis da si nestao iz necijeg zivota, ne u fazonu ex-boyfriend. to je drugo. nesto drugacije. kad mislis da ta neka tanka nit povezuje i na te hiljade i milione metara i kilometara, a ona je pukla odavno, i tuzno landara na vetru.

ako je iko od ljudi ko ovo cita imao priliku da zivi negde dalje, da ODE, i ostavi nesto za sobom, mozda zna kako se osecam. neki ljudi odu, neki ostanu. neki se otici, neki ce se vratiti. ja sam otisla, i mislila sam da mogu da zivim dva zivota odjednom. onako simultano. da odrzavam stari i otvaram nova vrata u isto vreme. a trenutno se osecam kao da mi je sve na velikoj pauzi. ono dugme || na daljinskom. ko ima zivaca, nek procita pricu URASHIMA TARO. e tako se osecam, kao Taro.

u nasoj kuci, cesto se desavalo da treba da kupimo nesto, npr televizor. i onda naravno ne mozemo da odlucimo, ili trenutno nema dovoljno para za bas onaj koji zelimo.
i sta se onda desi - kupimo neki bzvz televizor, cisto da imamo tv. SAMO ZA SAD. "posle cemo onaj tv sto stvarno ocemo". reko bi tata.
a ja, mala pametnica (tad sam i bila kao pametna) bi rekla: " tata, ti to uvek kazes, ali mi nikad necemo kupiti bolji televizor, mrzece nas."
tako i bude. ono sto kupis, eto "samo za sad", bude ZAUVEK.
ne znam da li je PMS, ili me drmnuo onaj mejl, ali osecam se kao da trenutno zivim onaj zivot koji sam rekla sebi da cu da prozivim, dok ne odlucim koji cu zivot STVARNO. i onda cu shvatiti da sam tu i ostala.

jebote bojim se. da, bojim se, ne mogu da se smeskam i pravim da je sve u redu, kao neki. nekad to nije resenje, moram da se prodrmam. zasto mi svi kazu da imam svoj zivot, a meni deluje kao neki jako dug san. mozda serem. a mozda bi trebalo da se zapitam.
a mozda samo ne bi vise trebalo da sam ovde, ili mozda to uopste nema veze.
mozda treba da odem u tu prokletu afriku koja me zove vec godinama.
mozda prvo na kanare, afrika je blizu.

sta li treba uraditi u ovom slucaju. nastaviti da zivis svoj trenutni zivot u trenutnom okruzenju, ili pokusavati da se u isto vreme uhvatis za ono sto si mislio da si imao.
ili jednostavno neke stvari ostaju iako ih ne grabis.
napunila sam 30 godina a jos uvek ne znam mnoge stvari.
to je sigurno bilo na jednom od onih 128 neopravdanih casova koje sam propustila..

ovo je sigurno pms koji progovara kroz mene, ali moram da se zapitam.
ponedeljak je gotov.
idem da sanjam.

currently listening:

mala hamlita, prvi put na TV.

kad pogledam video posle toliko godina, shvatim da je toliko trash da me je malo blam.
ali mi je i drago, kad se setim kalisha, i tog dana kad su ovo snimali. mene na nekom kamenu, i gomiletina dece koja su bila na ekskurziji i okupili se da vide sta se snima.

a ja se smeskam, i vrtim suncobran, kao ne vidim nikog oko sebe.... :)
ah te osamdesete..

btw, volim ovu pesmu.